РАСТАНАК С ЛЕТОМ - Десанка Максимовић

На последњем сунцу уживају гране.
јаблан се пут њега на прсте пење,
као драги камен пада кестење -
стабло прегршћу баца га на длане.

Слути птичје срце јесење дане,
предселидбено њино чује се врење.
Црне сузе роне зреле вење.
Мада је сунчано, слути се слана.

Потрају топлом зраку рамена
гране старога петопрста клена
и потајно танушна пати бреза

што ће без иједног остати дуката:
ветар ће јој га стргнути с врата.
Парк подилази прва јесења језа.