ЧАС ИСТОРИЈЕ - Десанка Максимовић

До јуче су пуниле преда мном клупе
девојке смерних скута као у буба,
и савијале се око мене све тешње
као ладолеж око стуба.

Бивало је понекад на часу
као у свечаном позоришту,
гореле су очи девојака,
видела сам како погледом ишту
да истину извучем из мрака.

И говорила сам понекад с вером и жаром,
понекад као свећа сам
пред њима изгарала,
али говорила сам о недоживљеном, старом,
о оном што нисам ја стварала.

А сад је дошао велики тренутак
о коме човечанство давно сања:
кад ученик треба учитеља да води.
Пустите ме да седнем тамо у кутак
и причајте ви мени сад о слободи.

Истине сад ви преда мном отворите врата,
оживите догађаје и лица,
уведите ме у врт чињеница
где свака стопа, свака стаза вам је
као живот рођени позната.

Нека ме сто ваших руку увис дигне
одакле се виде сви ваши подвизи,
све љуте битке,
нека севну преда мном као оштрица бритке
пре него што легну у корице књизи.

Водите ме на изворишта
те набујале пролећне воде
што пред собом све обара.
Водите да чујем први смех слободе,
причајте ви сада како се слобода ствара.

Причајте ми с поносом, уз клицања,
нека се сви нашој радости чуде!
Нека се прво у нашем разреду збуде
оно о чему човечанство вечно сања!