СЕПТЕМБАРСКА ПЕСМА - Десанка Максимовић

Сад свет основаца одасвуд ниче, хита,
први пут јутрос се дигао у зору, -
мислиш из земље никла прва жита,
јагањци плинули по Шари, Дурмитору.

Сад зеница њихова постаје дубља,
сад им се поглед широко отвара;
сад уче они речи: слобода, истине зубља,
изговарају с пуно првог жара.

Сад почињу схватати шта значи кад кажу
устанак, борац, људи поносити;
а година која па ће и они бити
борци и стати где на мртву стражу.

Чини ти се чујеш само дечју грају,
мислиш изричу детињасте жеље;
а они већ прве часне речи дају,
и они већ прве стичу пријатеље.

Мислиш и јутрос причају дечју причу,
где се патуљци, лептири, птице роје;
а они већ историју отаџбине сричу,
сазнају први пут за њене хероје.

Гледам их и радост ме млада обузима,
међу њих ми се, у свет школе, хоће,
да их по десеторо све у клупи има,
да са мном прве свладају тешкоће;

да први пут чују, сазнаду од мене
лепота, правда и жртва шта значе,
шта чека отаџбина од њихове смене,
да сам мном у свет мисли закораче.