НЕ БОЈ СЕ - Десанка Максимовић

Не боје се, то је као кад лист падне под грану,
као кад се ноћу изгуби последњи шум,
као кад се с врха горе погледа на другу страну,
као кад за благом мишљу одлута ум.

Не бој се, то је као кад се море наједном стиша
и покрије мутним сјајем до унедоглед.
Не бој се, биће лако, као што се лако спусти киша,
као што пред сунцем ишчезне лако месец блед.

Не бој се, биће то само као кад се у маглу тоне,
стазе и извори и свет се помрачи сав.
Ево ти моје руке, последње танке споне,
докле се у помрчину не буде отиснуо сплав.

Не бој се, биће благо као кад бела повесма
повеју са топола и легну тлом као цвет.
Биће као прелаз од једног до другог бола,
угледаћемо у језеру растужен сав око себе свет.

Не бој се, биће брзо као кад се намакне замка,
усковитлаће се само око нас простор плав.
Ево ти моје руке, она ће бити сламка
којом је преко реке пребродио из бајке мрав.

Некада си, као дете, корачао низ брвно,
преко понора свег у  тамној, влажној чести,
не гледајући у дно под собом црно.
Не гледај ни сад, ја ћу те полако повести.