ЧИМ СЕ СРЕТНЕМО - Десанка Максимовић

Чим се сретнемо,
отвара се дворац зачарани
чије ми само имамо кључе
и прошлост сине као комета
што снопове светлости за собом вуче
изумрлог једног света.
Чим се сретнемо,
разговор се међ нама поведе немо,
отвара се сунчана шкриња
где су посавијали прозирна крила
сви наши дани,
сећање заромори, заромиња.
Чим се сретнемо,
заронимо у вирове успомена
као гњурци
што траже румене спрудове корала,
у океанске таласе суре.
Чим се сретнемо,
зовем се опет именом којим сам
теби се звала.
Чим се сретнемо,
сетимо се месечевог истог сјаја,
истих облака, стаза у тмини,
као два путника у туђини
истога светлога завичаја.