ПОНОЋ - Десанка Максимовић

Болујем од прозрачних несаница.
Кроз тишину као кроз месечину пуну
излазим у лакоме орахову чуну,
свуд око мене у огромној ноћи
мени слична бледа, занихана лица.

Како стигнем до тамног континента
поноћи где моји сународници живе,
где врт пун немира и страха лелујавог цвета,
поверујем у ствари и људе несхватљиве,
поверујем у свакога који ме тамо срета.

Сви ми што од несаница и зебњи болујемо
бродимо сваке ноћи на тај континент мрачни
и ломимо његово крхко грање,
и као једра ветрове очекујемо немо
да цар његов објави своје светло крунисање.