ТРЕШЊЕКРАДИЦА - Десанка Максимовић

Сеоски трешњекрадица погледа светла
и детињаста као у ђака
био је на трешњи пре првога петла
и остајао на њој све до мрака.

Пео се стаблима до самога врха
где може да се самује и да сања,
до грана које и гавран може да скрха,
откле се и облаци могу брати.
Је ли то чинио само због трешања?

Је ли само због њих од јутра рана
чучао између високог грања
које сунчеве зраке на прст намата,
или се пењао високо бестрага
што му је усамљеност била драга?

Видим га и сад дотиче неба данце
седећи у рачвама где се птице гнезде,
где дуга може да се насуче,
и баца нам озго трешања близанце
охоло као да нам баца звезде.