ПРОСИДБА МОЈЕ БУДУЋЕ МАЈКЕ - Десанка Максимовић

Нити властелинка, ни сасвим сељанка,
ни усвојеница православног Бога,
али помало ипак од свега тога,
силази низ стубе моја будућа мајка.

Танушна је у струку као оса,
хаљина је на њој за празничне дане,
и ципеле тек обувене, лаковане,
боље би се осећала да је боса.

Учила је код птица и инсеката
грла јој се само месечина такла;
у закључаном орману, иза стакла,
залуд је мамила "Крајцерова соната".

Ко руске бојарке очешљала косе
и на знак очев преплашено чека;
под хладњаком седе, стигли издалека,
учитељ и његова мјака да је просе.

Не може оца да погледа од стида
што је дошао тренутак да се уда,
и побегла би, али не зна куда,
преплашено заставши украј зида.

И мада се стиди, било би јој жао
да младић што је дошао да је гледа
истога је дана није прстеновао,
мимо обичаја ондашњег и реда,

да јој није наговестио у трену
погледом који  и плаши и вуче
љубави тајну коју је под кључем
отац чувао као отров скривену.