ПРОЛЕЋЕ - Десанка Максимовић

Пролеће је мој вереник млади.
На брегу га чекам да се врати
кад девојке на састанак пођу
и вечерњи спусте се сати.

Прва ја знаћу кад ће доћи,
по лудости срца га слутим.
Биће срећан што ме опет види,
закићен цветом жутим.

Постаћу опет млада,
ићи ћемо јутром у шуму,
вечером, загрљени, дуго
лутати по белом друму.

Он ће ми крај срца шаптати
да около све цвета и клија,
на уснама и у очима
да цветове носим и ја.