ПОЗНАНИЦЕ - Десанка Максимовић

На небу имам две звезде познанице;
леже тамо негде у западном крају;
једна има румено, једна зелено лице;
не верујем да их други људи знају.

Према другим звездама врло су мале,
и не виђају се сваке ноћи;
само кад нема месеца оне се пале
и живе у немој небеској самоћи.

Оне су издалека будно пратиле
мој живот од дана кад сам била дете,
заједно са мном се радовале и патиле.
Сумњам да ме ви, људи, као оне разумете.

Ево и сада, скоро ће поноћ да буде,
оне ме гледају како идем крај реке,
и нити ме што питају, нити се чуде
моје небеске познанице далеке.

Њиховог живота неће ни трен трена
проћи, а мене ће већ скривати тама;
али сећаће се оне вечно:
била је на земљи једна жена
што је ноћу гледала у нас
и ходала сама.