ПОСЛЕДЊИ ЧАС - Десанка Максимовић

У часу том светлости овоземаљског дана
просјаће жаром благим пољског сјаја,
зашумеће задњи пут моја доба рана:
храстова шума мога завичаја.

И потом ће потећи тама густа путањом,
као да извире из помрчине гробне вира,
и, незнана дотле, спустиће се за њом
тишина, претходница вечнога мира.

Од загрљаја људског неће бити шири видика круг.
Ту неће стати ни малени пред домом врт;
ту не може ући ни добри из детињства друг.
У црној љуљашци својој нихаће ме смрт.