БОГ СМРТИ - Десанка Максимовић

Два пута се спушато бог смрти до нашег дома,
кружећи мукло као крило старог јастреба
кад у подневни час плен на ливади вреба,
и пао потом као убилачка ватра грома
на наш кров.

Залуд смо дизали високи зид до зида
од молитава немих по целе ноћи будне;
он све зидове и бране и препреке скида,
све молитве су мале и залудне
пред мачем његовим.

Још се црни пут куда су прошле његове стопе;
још као црквом идемо том путањом
куда се он, страшан и хладан, попе
као помрачено сунце.

Још се сећам облака, ветрова и птица
које сам срела тог јутра и дана;
у оку још ожиљке носим несаница
дугих и врелих.

И нешто нас сада од њих сурово дели.
Је ли то пролећна трава и оштро иње,
јесу ли то јануарски снегови бели?
Било би ми лакше кад би небо сиње
међу нама било.

Дели нас сада неки непремостив јаз.
Је ли то камен тврд и земље прегршт и блато?
Било би ми лакше кад би сунчев млаз,
кад би птица јато
међу нама било.