БЕОГРАДСКЕ УЛИЦЕ - Десанка Максимовић

Чини ти се корачаш, путниче,
кроз град као сваки други:
домови, булевари дуги,
на које човек огугла;
а оно подвиг те виче
иза свакога угла.

Улицом овом ведром
коју сад газимо стопом,
где хлеб се у пећима пече,
у недавно октобарско вече
пала су три митраљесца
и борац жена за топом.

На тргу где свака ствар је
обична, свакодневна -
мислиш нема чим да се дичи -
бункер је заузела
шачица бораца гневна,
чули се победни покличи.

Из оног мирног парка
метак се чуо да пршти,
разлетело се птичје перје,
јаук детињи допро;
сада лишћа прегршти
покрило предвечерје
као овчје руно топло.

Ту где су развалине биле
и непријатељ без стида
на праг са псовком стаде
сада се пева и зида,
ничу вртови-снови
и бели цветови-зграде.

Прскала је крв просута
одувек те зидове суре,
засипала парчад гвожђа;
сада се деца ту јуре,
роне се као сунце жута
зрна октобарског грожђа.

Чини ти се корачаш, путниче,
улицом обичног града:
враћају се људи с рада,
свуд деце и врабаца пуно,
продавач новина виче;
а ти си стигао у крај
светлих подвига и приче.