ПРОЛЕЋЕ У ЗАГРЕБУ - Десанка Максимовић

Пролазим кроз Загреб уцветани
први пут после рата.
Заборављени буде се дани,
сета ме вазда хвата.

Облак се бели уцвалог глога,
као у дечјој причи.
Ту је можда пала суза многа, -
на њих ми сребрне личи.

Цветало онде прво црвенило,
ко у јесен тамно, тешко.
Ту је последњи откуцај било
срце чије витешко.

Тамо живице угледам честу
пуну цвећа модра, бела.
Девојка млада се на томе месту
борцу на верност заклела.

Златне као сунце, цветова клице
испред неких окана.
Ту је ко дуго гледао из тамнице
жељан сунца и дана.

Неколико тек никлих јасика
трепте сред парка мала.
Ту су преплашена од ратних слика
три детета задрхтала.

Однекуд пева птица без предаха,
чује се деце врење.
Отуд је кроз мирис пушчаног праха
дошло ослобођење.