СТАРОСТ - Десанка Максимовић

Кад је прву влас седу
угледала у коси наша мати,
знам, почињало је тек пролеће,
по мартовском небу бледу
ветар је облаке стао да јати.

У огледалу пред којим је седела
видели се прутови воћака још голи.
Сећам се, намах је заћутала
и побледела
па склопила очи
као да је дубоко нешто у срцу боли.

Сада јој је глава сва у сребро окована,
личи на икону руску, православну;
а и сад, кад пролеће стане да се гаси,
сумроно гледа своје седе власи
и сенка јој прелети по лицу тавну.