ДУША - Десанка Максимовић

Никад се душа не показа нага,
и остаће у земљи закопана руда.
Зар си знао ти кад сам бивала од мржње луда,
а кад је сијала у мени милошта блага?

Никада се не разви цела као платно
што га на обали река жене беле.
Залуд смо слушали по вечери целе
о чему куца тужно срца клатно.

Нема места међ душама нашим ни зглоба,
понор страшни између најближих зија.
Зар сам знала ја кад ти је душа бивала змија,
кад је у њој била љубав, када радост, кад злоба?