САПУТНИЦА - Десанка Максимовић

Између стења жури моја сапутница,
чујем около само сребрни говор воде;
час ми се чини, путују свадбе птица,
час да извори некуд на уранак броде.

У безброј грла расточен њезин глас је,
друкчије звони са свакога кутка:
час ми се чини, шуми уз обалу класје,
час, смеје се талас у наручју белутка.

Једина она је овде душа жива
са којом сретам се од јутра до мрака.
На мој глас она се једино одзива
и иде верно крај мојих корака.

Једина она каткад са мном слуша
о чему сања около шума пуста,
пресатне да кличе, да хуји, да пенуша,
занеме наједном сва њезина уста.

Једино са њом бивам када мира
бродови у шуме стижу пристаниште.
Јдино њено тамно око из вира
с очима срета се мојим, и свуда их иште.