МЕСЕЧИНА - Десанка Максимовић

Лута нам месец око собе,
крај стрехе плови наше,
сребром нам напунио чаше
и стаклене боце обе.

Нише се у свом чуну,
бела разапео једра,
довезао светлости ведра,
собу нам прелио пуну.

Увек сам месечину пила:
због среће, због бриге, због јада.
Пијмо, пријатељу, и сада,
прозорска отвори крила.

Видећеш, мање је слатка
чаша твог старог вина
него купа ова с висина.
Пијмо је. Ноћ је кратка.

Пијмо, пријатељу, сад скупа
оно поноћно пиће,
све моје знаћеш биће
кад задња се испразни купа.

Биће ти сасвим прозирна
моја душа и око;
гледаћеш у срце дубоко,
до самог дна му немирна.

Речи ће потећи саме,
образ стати да се жари;
а месец, крчмар стари,
из шумске смејаће се таме.