ПОДИГНЕМ ОЧИ - Десанка Максимовић

Подигнем очи:
крај радија Сластиков чека
да се звона из Москве јаве
са познатог звоника ког,
кроз толике даљине сиве.
Не смем тад да му гледам у лице,
знам, и у мртве руске цркве
чешће навраћа Бог
него у наше живе.

Седи замишљен и руску реч чека,
улице шум и писак сирена.
Не смем тад да му погледам лица,
ма како нежно говорила ја,
знам, реч ми не може бити тако мека
као у жена
са руских равница.

Целе вечери седи нем,
пијан од сећања старог вина,
спомиње се домовине остављене лика.
Не смем тад да дигнем очи,
јер шта су наши Бачка и Срем
према пространом руском пољу
и горе наше спрам руских планина.

И наједном Русија далека се зачу,
у Москви булевар зашуми
и звоно се са Кремља расу.
Можда се баш у том часу
сестра Шура са посла враћа,
познаће јој корак кад крочи;
можда ту баш на булевару
говоре сад његова браћа,
реч слатку познаће њину.
Не смем тад да дигнем очи,
тренутак још и све ће опет
у страшну пасти тишину.