НАМЕРНИК - Десанка Максимовић

Намерник бану усамљенику човеку.
Личило је да га судбина шаље,
и чинио се познатим однекуд,
опомињао на млаодст далеку -
поседео
и отишао даље.

Говорио је о песницима му срдоним,
књигама које се памте и које плене.
Чинило се сам са собом разговор води
птујући кроз успомене.

Говорио је о пролећу завичајном, белом,
које ломи покроице плитких бара
и сметове лишћа пробија челом,
о животу, о смрти говорио -
поседео
и отишао даље.

Говорио да му годи време благо, влажно,
кад сунце тек иза облака пробија.
Неважно је постајало важно,
непоезија постајала поезија.

После боравка његовога кратка
остала је туга и празнина,
као да је вихор ране снове побро.

Али, што би рекла народна гатка:
ко зна можда је и добро
што је уз пут само поседео
и отишао даље.