УСАМЉЕНИКОВА ПЕСМА - Десанка Максимовић

Знам, као непознати у луку брод,
залутала је моја душа у ове стране;
знам да никоме овде нисам род,
да је требало да живим у друге дане.

Знам да сам танки птичији глас
који се једва из даљине чује;
знам да сам трошни биљке стас,
повијан ветровима олује;

да нисам донела никакву нову вест,
да ништа велико свету нећу рећи,
да све су речи моје само исповест
људска тужна.

Али нико на земљи није као ја
разумео божје бесконачно дело;
нико толико шетао кад месец сја,
ни толико слушао лишће свело.

Нико није волео тако неке ситне
створове, ни пространа небеска крила.
Нико осушкивао тако непобитне
законе божје. Само сам ја била

становник шума и сапутник мрава,
и знала потока и ветрова смер,
знала о чему прича ливадска трава,
и шта осећа у грму скривена звер.

О, знам: остаћу сасвим непозната
новом времену и новоме крају;
али мене познају сва небеска злата,
облаци, и бубе, и шуме мене знају.

Потомству своме испричаће ласте
да сам пролеће песмом предсказивала
и да сам увек кад сутон порасте
на усамљеним стазама снивала.

Реке ће моју слику у сва мора
разнети, и у сва језера незнана,
птице ће моју песму с младог бора
певати кад мене не буде једног дана.