СРЕЋА УСАМЉЕНОСТИ - Светислав Стефановић

Без крова остах, ко бескућник прави
По граду идем пустом, заспаломе.
И нигде никог на том путу моме,
Ни живе душе да ми се појави.

Празно је све до звезда ситни`, бледи`.
Усамљен, презрен, гоњен, без свог гнезда,
Блудим под сјајем ситних, бледих звезда,
Што сјају и кад нико их не гледа.

И докле оне сјају са свог трона,
Тихо и немо и без осећања,
Дира ме та осамност милиона

Њиних, и схваћам срећу тиху, свету,
Што ја и за њих имам осећања,
Док носим душу на крст разапету.