УТОПИЈЕ - Душан Васиљев

О, душо далеких пучина, светлих ужаса,
страшно је мрети са чежњом таласа
што никад обале не заспу црвеним сном њива,
где се  и живот и смрт сакрива;
већ зажареним удима
витлати ноћи срећу и живот скривених облика,
клетвом и смрћу бити по људима,
и сагорети после, без жеље, и без крика.

Светла поколења, што се по нашем путу нижу
у врелим мозговима идеалиста,
само су веселе утопије.
Свака ће душа да буде распета на своме крижу
за своје свести, хотења, среће,
и да жуч уморно, до капи попије.

Пораз ће да се за победом гута
и бол срећу да спута.
А дан - живот - плачући отвара у предмрак двери
да пусти на Пир Ноћи звезде,
своје чаробне раскалашне кћери.

И ипак се живот крвавим коритом пени,
носећи по муљу,
једним напором свог тела,
испосника бледог, и хуљу,
и каткад се осмехне далеки зенит румени.

О, речи и снови неће нас моћи
спасти странпутица у овој црној ноћи
(што од рођења до гроба траје).
И само нас чежње и жеље краве
и вуку кораке наше кроз цвеће и забораве.