уторак, 22. јул 2014.

ПРИЧА - Миленко Јевђевић

Питао сам Те
одакле таласи у Твом оку
када кроз Твој град не протиче ријека,
и шта ћеш уопште у таквом граду
у ком се увијек на неког чека.

Питао сам Те
да ниси као дијете прогањала свице
па се они сакрили у Твоје зјенице,
и да ли Ти уопште знаш
да они тамо снове данују.

Рекла си да ми је машта
симпатична баш
кад од ње такве илузије правим,
а ја сам Те онда оптужио
да си крадљивац свјетлости и боја,
и питао Те
шта дајеш  у замјену да Те не пријавим.

Питао сма Те -
свашта сам Те питао...,
о прошлим данима, маштању, срећи...,
а Ти,
Ти си се само смијала
и рекла
да ћеш ми једном све сама рећи. 

Од нечег пијан
одјездио сам путем Кумове сламе
да ти име сакријем у њену тишину.
Сат је тиктао поноћ
кад је Мјесец сребром даривао Дрину.
А тик испод моста ковитлао се немир
као увојци на несташној дјеци.
О, да си бар ту, па да Те питам:
"Да ли се то Твоје очи
купају у ријеци?"
 

Нема коментара:

Постави коментар