ВЕТРЕЊАЧА - Душан Васиљев

Једра своја, ко четир крика,
небу је пружила на дохват,
земљи је пружила на груди,
као да је нешто боли,
или да моли.

Тужна слика.

Далеком границом видика
небо се обукло
у рухо огња, што плами.

У соби тихо бије сат.

И два бела бића, сама
ко два уздаха изгнана,
певају песму умирућег Дана.

А Ветар?
Нека сутра дође...