ИЗГУБЉЕН САН - Светислав Стефановић

Сан ми је један душом клон`о,
Ко лилија прекрхана -
У лепоти немих бола
И у сласти светих рана.

Но ко крин што тајне звезда
У сломљеној чува круни,
Још кроз сан тај вечног дах ми
Очарано срце пуни.

Још га дишем, ћутим, носим -
Прошлим жаром сени врела!
Још се њишем, слутим, росим
Ко усхитом вечног дела.

Док с мистичних ружа миром
Кроз ноћ слатких меланхолија,
Он самоћа пустих тајне
Жеднећ` срче и испија.

И на валу мртвог еха
Тоне модрим дубинама. -
О, занавек, ником незнан,
Згасни међу звездицама!