ПОД МАГЛОМ - Светислав Стефановић

Магла, засувши све, почива.
Даљине нема, све је ту близу;
Прав ред дрвета граничи низу
И видик ужи од убошких њива.

Мрка контура опруженог брега
Изгледа обла, ко надувена
Лешина дива утопљена,
Мртво и немо све око њега.

Дрва се чине ко мртве страже,
Влажне ко покисо шињел, и круте
Ко укопане трупине саме.

Стоје ко мисли на смрт и ћуте.
Пуцкара нешто, - црви леш траже.
Шири се задах труљења, таме.