четвртак, 31. јул 2014.

ВЕЧИТИ САН - Светислав Стефановић

Ја ћу да умрем ко роб испред врата
Љубавног двора тајном затворена,
Где сањам да је суђена ми жена
На трону свем од смарагда и злата.

Валима косе сва је окружена,
Ко Мтаи Спаса усред мора плава
Што залазећ је сунце обасјава
На валу меком ко облачна пена.

Знам: она чека мене непозната
Векове многе у сну од кринова,
Белих и чистих као груди њене.

И смрт ће прићи и отворит врата:
Плинуће тад сва лепота ова
И засут вечним сјајем моје зене.

Нема коментара:

Постави коментар