ТАЈНА ТАЛАСА - Светислав Стефановић

Лежи Венерин кип, ко лака пена
На таласу и с њим се љуља, нија.
Запљускујућ га, вода се разбија
И прска чари гола тела њена.

Изгледа ко да осећа та стена,
Тако из кипа жива сласт избија.
Опчаран талас месечином, сија
И, док ту струји дух старих времена,

Он хладни камен оживљује, буди,
Дижућ се, растућ по њему плине,
Па преда мноме, док задивљен стојим,

Купа се жива, пуна слатке жуди
Венера она иста, из давнине,
Никла из вала у очима мојим.