И НЕ ЗНАТИ... - Радмила Рубаковић

Као пена,
разбијам се о туђе обале,
а не знам ко си.

И не знати...

Пролазили људи,
као лишће с јесени,
у мени.

А ја?
Као роса нестајем,
и ту сам.

На твоме лицу
сусрет лепоте
и године снова.

Случајно и невешто
одакле си се смогао?
И тебе нема.

И залазимо...
Сви за исту дугу
јединога неба.