ЕПИЛОГ - Светислав Стефановић

О, не реците да ја нисам страдо,
Да сви ми јади беху тек шимера,
И да ме никад није очај свладо,
Нит видех целу нискост људских сфера.

И ако нисам сам сносио беду,
Нити знадем грижу с преступнога рада,
Нит борбу тешку с немаштином; седу
Још бригу не зна моја душа млада:

Ипак је све то у срцу ми било
И све сам људске боле осетио,
Ко да је жића тешко, мрачно крило
Сав терет мени дало, да сам био

У сваком јаду ја срцем по среди.
Или зар нисам, кад сам ја баш плако
Над Офелијом? кад баш мене зледи
И онај нож што никог није тако

Већ се Фантому у груд заронио?
Јер много онај осетити знаде,
Ко ј` свестан да би сваки Адам био,
Да небо сваком пут засебан даде.