ПРОЛЕЋЕ - Светислав Стефановић

 Др П. Боти

Мирише земља сочна, свежа, једра.
Све клија, пупи. Свуд струјање, врење.
Чисто се види, где земљи из недара
Живот кроз жиле сише подмлађене.

Под јендим храстом лего сам на траву
И слушам како шушти, пуцка, струји.
Пучину гледам неба бистру, плаву
Док рана пчела негде близу зуји.

А сунце лије, точи зраке вреле.
Под жаром им ја сањам усред јаве,
И пред собом већ слутим воћке зреле
И шарен ћилим цветова и траве.

И осећам ко да сам с храстом једно:
Кроз жиле ко да сишем подмлађење;
И као да ми крави срце ледно
Од праотачког до најмлађег гроба.

И осећам кроз мене како бије
Дах тајни оних, што ће за мном стићи,
Будућност даљина што још брижно крије.
У пупољку се то буде цветићи.

И у час овај пролетњи и млади,
Док свуда пуцка, шушти, струји врење,
Ја осећам како у мени ради
Живота светског вечно подмлађење.

Ко дрвеће и моја душа пупи
И са блаженством сан стварања снива.
О расти душо, пуштај жиле, упи
Све сокове, из којих живот бива.