СИНОВИ СУНЦА! - Светислав Стефановић

С очима још влажним од сањиве росе
И образа модрих с пољубаца ноћи,
Од грљења њеног умршене косе,
Окупани у сну чаробном мирису -
Пробудимо се на далеком вису,
Синови сунца!

Око нас још свуда гробље свих долина
И сан свих ствари и пустиња таме
И ћутање сиво небеских висина,
Тек у нашој души што блес зоре плане,
И пре нег на небу нек у нама сване,
Синови сунца!

Ни бора ни јеле, само крши голи,
Смрт и живот гину у тим самоћама,
И срца нам која бол свачији боли,
Што су безброј пута живела и мрела
Нек се младом сунцу ту расклопе цела,
Синови сунца!

Наша срца прва нек поздраве сунце,
Раније од орла што се небу диже;
И зрак задњи кад све остави врхунце,
Нека наше очи још блес његов бије
И кроз ноћи наше сан сунчани лије,
Синови сунца!

Кроз све очи наше жедно раширене
Нек потеку реке небеснога злата,
Да ускипи срце од ватрене пене
И да провре њиме свака капља крви -
О вечно последњи и вечито први
Синови сунца!