ЉУБАВ - Милена Ђоловић

Телу отвара капије, погледу очи,
жудњу давно закључану откључава,
убрзаним дисањем лишћа сведочи
да се у љусци сна заметнула јава;

Урамљена птицо, бежи из оквира,
не харни се јаловином, не подај се,
жицу снова испредену без додира
нешто у чвор завезало и не да се.

Па си, птицо, ни на земљи, ни на небу,
занесена стихом што ти зору буди,
не мисли о житу, вину, соли, хлебу...

Рађај светлост сунца док у теби руди,
док одасвуд вребају те мрачне очи,
дигни своја крила, дугом их опточи!

2

Дижи своја крила, дугом их опточи
песмом свога тела, птицо вита,
китицом стихова што ти љубав срочи
покажи се свету, загонетко читка.

Извлачи се, размрси се и развежи
не дај да ти живот срце сав искида,
гледај златно лишће јесење где лежи
док ти песма куле у ваздуху зида.

Душа твоја што у тајни вечност крије,
у очима ватре живе, звезде јасне,
неће пламен жеља од страха да спласне.

Твоје биће нежно топлином зрачи,
па истеруј своју сенку на чистину
храбро своју љубав протумачи.

3

Храбро своју љубав протумачи,
и то ноћу кад лахором за те дишем,
кад се могу чари у недоглед плести
од светног уздаха што мирише.

Ал` извори сласти теку свом бескрају,
ја сам вођа пута до те цветне јаве
где човек и жена у лом-загрљају
ту налазе живот, ал` погубе главе.

Надомак среће, у дивљем сну врбене
љубе се на мирисном јастуку лета,
извезеним руком заљубљене жене.

Не хају што већ сипи јесења сета,
дан летњи са даном јесењим исти је
кад сунце на јесен сву милост излије.