ЈУТРО - Светислав Стефановић

Кад је последњи пето запојао,
Иза сна свог се тргла нојца тајна;
Разбудио је огањ сунца сјајна,
Што се кроз густе гране заблистао.

Ко преплашен је мрак бегати стао,
Од страха дршће, стрепи, милост проси
И ноге зори сузом кваси, роси,
И целу душу у сузи је дао.

Од те је сузе она роса дробна,
По којој зора сваког дана ходи.
И док се у тојх сузи небо купа

А тама бега, ко утвара кобна,
Осећам да се свет у сузи роди
И све што сјаје у сузи се купа.