БОЛУ - Светислав Стефановић

Друже жића мог нераздвојни, добри,
Слатки боле! моје ти тајно благо;
Срцу мом светило, снаго души:
Искрени вечно!

Среће иду, радости, авај, кратке
Носе брзи минути смрти наглој,
И ни једна вратит се никад неће,
Неверна вазда!

Само ти се повраћаш увек исти,
Све то дражи! Пријатељ ти си веран,
Ког све више волимо што га дуже
Има нам душа.

Лик је твој од истине лепши; нада
нема, као утеха твоја сласти;
Твоја верност постиди љубав; нема
Обмане у те.

Све нас вара: истина, љубав, нада;
Све ме бега, само ти увек мој си;
Друго све кад остави душу, ти је
Испуњаш целу.

Жедан среће, кол`ко је залуд тражих;
Кол`ко лажи, истину тражећи, нађох;
Љубав божећ, идола кол`ко паде,
Обмана празних!

Само ти ме издао никад ниси:
Кад год жудим за тобом, ево тебе;
И кад ни сам кол`ко ми требаш не знам,
Изненада ту си.

Срећа, ах, колики све за њом теже!
Кол`ко само истини робља служи;
Љубав кад је најчишћа двоје деле,
Свачије све је.

Ти си само једино цигло моје!
Тебе са мном не дели нико више;
Бића мог си део - од мене већи,
Бескрају раван.

Моја суза твоје је вечно море,
Сузе свију ствари у њега тону;
Ти ме спајаш пространством туге с бићем
Света и доба.

Кроза тебе осећам свест живота;
Кроза тебе осећам тајну смрти;
Тобом моје ништавно биће бива
Бескрајно, вечно.

Ти ме дружиш свем што је било, и свем
Што ће бити; међе су твоје шире
него све што јесте, јер твоја чежља
Граница нема.

Ти ми дајеш снагу да носит могу
Тајни свега несмисао; смрт богова;
И кад све у ништа се ствара, ти још
Једини стојиш.

К  теби води све што је; тобом има
Смер и значај; живот је само слика
Сна твог; срећа одблесак само кратки
Сузе ти свилне.

Ти си оно што дође кад све мине;
Верни, тужни епилог свему; и кад
Свет се сруши, ти ћеш тад доћи ко плач
Вечности за њим, -

Као тиха туга на крају песме,
Тон кад задњи незнано негде умре;
Ил` разбијен пехар кад изда своју
Мирисну душу.