ПИТАЊЕ - Светислав Стефановић

Одузетих ногу, накажено тело,
Са рукама као у мртваца сувим,
Без моћи да живи при срцима глувим,
Без снаге да створи сам себи опело,

Живи од љубави и Бога и људи.
А свакога дана гласом ко из гроба
Молио би смерно до у неко одба -
Ко би хтео стати на пут такој жуди! -

На двор га изнесу да сит дише неба,
Оног неба чистог, широкога, сјајног,
Слободнога неба, божјега, бескрајног!

Ја се питах тада: Зар тако много треба,
Па да човек буде тако жедан Бога,
Да љубављу живи, лишен свега свога?