ПРАЗНИК ПОРАЗА - Душан Васиљев

Пређимо са кукањем преко свих наших стаза,
данас је празник пораза.

И немоћ је део наше душе каткад, наше својство
које нам доноси зла, суза, понижења,
и са очајем и грехом сачињава тројство
које нам, истина, не пружа спасење -

али је дубоко наше, наше, наше.

Сви ми давно већ горчину немоћи знамо
и славимо је данас са дивљим бесом
као што дрхтимо над врелим, загрејаним месом
жена, у сутоне бешумне, тајанствене
кад плачу од страсти девојке и жене...

Сви смо ми, некад, главу склањали
у мирисне букете античких ваза
кад нас издаде она о којој смо сањали.
И то беше дан првог пораза.
А после тога редом се брзо низаху
срамоте што нас, немоћне стизаху
после великих, страшних потреса.

И као кроз поколења, кроз нараштаје,
кроз прошлост и будућност,
ко давно умрле звезде сјај кад данас сјаје,
ко једна чемерна могућност,
повлачимо се до данас преко свих језа -
и прелазимо јауком преко стаза,
данас, на дан празника пораза...