ЧАМА - Светислав Стефановић

Студена и ситна киша вредно лије,
Удара о земљу, низа окна лиже,
О кровове кућне, о зидове бије,
И, вукући собом земљу, бразде ниже,

И у млазевима жутим даље стиже,
Ко гној с какве ране прљаве и гадне.
Над кровови, земљом маглица се диже,
Да и пре вечери смурак на све падне.

Ја осећам како по срцу ми пада
Ко та гадна киша тешка нека чама
Ведрину ми вукућ душе обамрлу,

Да је смеша с муљем гнушања и гада:
Продире ми влага баш по срца сама,
Гађење ме дави сузама у грлу.