ПЕСМА РОБА У ПОДНЕ - Душан Васиљев

Пева у подне тамни роб
са тихом сетом:

- Све ме сваког дана даска више сече,
и све ми је мање одмора,
и све ми сваког дана кости страшније звече;
видим да ћу са овом чежњом за светом,
и за зраком, и за мајком,
пасти у Црно, кад дође Смена.

Сада је подне. У топлом зраку лете
велике жене и мале мидинете
на ручак; и смеју се потом,
и живе чудним, слободним животом,
а ја сам блед, кукаван роб.

Сада се свуда гасе кандила,
и звоне последњи амини...
Девојке поклапају писаће стројеве
на којима су куцале сатима,
и полазе;
младићи их чекају пред вратима,
и о будућности безбрижно снове снују,
јер мисле да ће се скоро узети.

Само купљени ковачи кују, кују, кују
ланце... ланце...
за нас, за живе бројеве
од једног до двеста,
који морамо сутра нестати,
да другима правимо места...

Са тихом сетом
пева у подне тамни роб.