ЈУНАЦИ - Душан Васиљев

О, како смо страшни, непозанти себи:
Кличемо под страшним муњевитим треском,
и душа нам се у бедем црни упија,
и нема нам лека, смехом, грехом,
а задршћемо кад облачним часком
прелети сунце изнад белих ћуприја.

Душа нам се болно од рова до рова вере.
И витлају се за њом крвава чудовишта.
Векови су нам осмех подло крали
на некој жутој, далекој обали.

Дигнемо очи и за погледом пређемо смело,
али је лишће већ давно свело;
а облаци оду па се и они врате
са крваве земаљске маскараде.

Покријемо се сетом и легнемо у гроб жеља,
а чини нам се да чујемо звона наших недеља,
а тама се свија
око царева, жбира, судија,
око нас, крвавих црних зверова...