ДАН КАЈАЊА - Душан Васиљев

Из магле, која је пала по мени,
неки се лелек зачу:
данас је... дан... кајања... у плачу!...

Зар и ја да се кајем?
Моји образи нису румени;
очи моје смрти су жудне,
и тога, да још једном само
виде клонуло сунце
пасти за облаке тихе и доброћудне.

Јест, клао сам. Ал` то је била врлина,
и сви су људи клали:
брат брата; ћерка матер, и отац сина.

Ал` сам сам чекао, с оним што су пали,
у страху и дрхтећи, Зоре,
јер мишљах да носе Решење;
и оне дођоше увек празних шака.

Али када ме запљусну
узбуркано, мутно море
мојих суза, жудњи, боли,
као коло страсних, блудних девојака
када их распали јулска жега, -
ја сам плакао за сваку кап крви
што их човек Човеку проли.
У мом је срцу било туге више свега.

Ја сам кроз ноћи небројене, дуге,
плакао кајање, пре нег` се лелек зачу.
Сад само зато плачем, јер сам и јуче плак`о.

Или се кајем, крвљу шкропећи туге,
данас, на дан кајања у плачу?...