Пусто моја, пусто, колевко ми блага!
Кад ми силно душу својом душом чараш,
Што ми недра своја сурово затвараш,
Пусто моја, пусто, моја земљо драга.
Волим твоја поља широка и равна,
Где све ко под тајном пространства почива,
И небо се чисто спушта да целива
Поља ти, ко добре душе, миром плавна.
Ништа до небеса да видик сужава,
Нити чежњи ишта пут навише крати,
Где најмањи покрет с бескрајем се спаја.
Пусто моја, пусто, сестро мора плава!
Док сад твоје равни врело сунце злати,
Мре ми душа за те чежњом завичаја.
Кад ми силно душу својом душом чараш,
Што ми недра своја сурово затвараш,
Пусто моја, пусто, моја земљо драга.
Волим твоја поља широка и равна,
Где све ко под тајном пространства почива,
И небо се чисто спушта да целива
Поља ти, ко добре душе, миром плавна.
Ништа до небеса да видик сужава,
Нити чежњи ишта пут навише крати,
Где најмањи покрет с бескрајем се спаја.
Пусто моја, пусто, сестро мора плава!
Док сад твоје равни врело сунце злати,
Мре ми душа за те чежњом завичаја.
Нема коментара:
Постави коментар