НЕ КРИВИТЕ МЕНЕ - Милун Мишо Лубарда

Ако сутра умрем у жељи и нади,
не кривите мене, него очи моје,
које су од пожуде уморне и снене
запамтиле, заувијек, све облине њене.

И склопљене знају гдје јој дугмад стоје,
па траже кључ златни да разголе груди,
у пијанству срце терају да плива
по немирној машти док се не пробуди.

Памте сваку стопу, гдје је јуче стала
и коме је осмијех поклонила свој,
натјерају памет иза грудобрана
да подеси нишан и добије бој.

Хоће да је смјесте у дубину душе,
тамо гдје се љубав од јавности крије,
али срце неће да куца полако,
нити да је пази, нити да је грије.

Залутају крадом под одјећу њену,
скину је до гола и пожуду гасе,
а кад се сретну са очима њеним,
постиђено поглед оборе предасе.

Ако сутра умрем у жељи и нади,
не кривите мене, него очи моје!