ВЕЧЕ - Светислав Стефановић

Огрнуто порфиром сунце тоне.
Ко царска војска најзад надјачана,
Малаксали већ гину зраци дана,
А чете мрака продиру их, гоне.

Још се низ вале млази крви роне,
Ал` све је мања чета обасјана
Облака рујних. Ноћ осваја врана
И вали ко погребна звона звоне.

Чује се одјек јецања им гласна,
Што тече као тужбалица власи
По мирни пољи, уморни таласи.

И душу моју савлада сета страсна,
Ко пред незнаним крајем чежња касна
Док задњу румен уздах мрака гаси.