УТЕХА - Светислав Стефановић

Је л` и то живот? Ова срећа тиха,
Што из дан у дан једнака ме грли,
И одмерено, стално напред хрли,
Ко течан ритам правилнога стиха?

Нек није само помор жеља свих, а
Спомени нек стоје неумрли,
Па макар се и они сви истрли,
Ко бесунчаног дана светлост тиха.

Је л` ово мета, којој ме водиле
Небоосвојних мојих снова силе -
Тешим се, што је и плам сред гробљишта

Потомак исте прометејске жари,
Да се на њему фантом доба стари`,
Огрева пусто гледећ Вечно Ништа.