ГЛАС ЗЕМЉЕ - Светислав Стефановић

У глухо доба кад глас неба трне
И живот звезда гробним мраком тавни,
Осећам ко да преко даљина равни
Нечујно струји душа земље црне.

Уздах исконских жеља земних груди!
Струји ко сенка успомена тавни`,
Ил` шум тишина меком маглом плавни,
Ил` звук откинут што бескрајем блуди

Од неке звезде давно угашене.
Том струјом све ми чежње потопљене,
Све тамне чежње вечности, бескраја.

И ко ноћ ова жудна сунца, сјаја,
Мада га вечно ка заходу креће -
Ја тражим Бога, за пусто распеће.