ПЕСНИК - Светислав Стефановић

Ништа ми људско души није страно.
Све што у мени тужи, пева, кличе,
И све штоно се срца мога тиче,
Осећам да је и другима знано.

У капљи ми је свакој посејано
Векова мноштво клица; оно ниче,
Тек њива сам, којој се оно свиче,
Без њега мртва, пуста. Ја сам ка`но

Танане жице осетљиве харфе,
Што и од даљног ветарца одјекну.
Још неосетне, скривене и тајне

Времена струје кад ми срце текну,
Од дрхтаја му свакога одјекну
Живота светског дубине бескрајне.