ПРТЉАГ ДУШЕ - Светислав Стефановић

У сфери душе носим једну раку
Ко порок мрачну и дубоку као
Сатане поглед кад је с неба пао.
Ја у њу бацам наду своју сваку

Животом палу, тешку или лаку.
Црвених снова доста сам јој дао,
И смеру многом да би се сурвао
Навући моро сам лудачку јаку.

Ал` ипак ја њу поносито гледим,
Јер осећам да ода свег што вредим
Тим даром њојзи, ја остах који сам.

Ко што би мого, да се озлоједим,
Затрпати је сву шемама бледим
Ил` сурват се, закопат у њу и сам.