ОБЛАЦИ - Душан Васиљев

1

Како да певамо радост дана,
кад је уткана
у све нити наших душа
по једна влас полегуша
која нас трује?

И увек, ко жена уплакана,
ко глад и проклетство после суша
у нама ту је?

Како да жалимо грехе ове,
када нас зове
поноћна страст, и ми то знамо
да је, ако себе дамо,
ко живот јака?

И да код сваке грешне и нове
мисли, увек иза нас је, само
на пет корака?

Зашто да плачемо ми над собом,
када са добом
што у неповрат одлеће,
и ми, ко увело цвеће
с јесени мремо?

А страст ће ноћи над нашим гробом
грехове наше уместо свеће
припалити немо...

2

Наша је смрт близу: спутање
душа. А живот нам беше лутање
кроз земље непознате.
Нико није хтео да нас схвати:
ми смо хтели победу идеје,
а нисмо хтели клати!
Зато нас прогласише немоћнима...

А ми смо једну имали само сврху:
да у светлости, на врху,
увек намучена, крвава мати
постане идолом.
Мати створења, даха јесења,
мати блудна венења.

Да, ми смо све хтели дати,
да мати постане Мати!

3

Све је са два лица, знамо;
данас је добро, сутра зло,
зато нас тако и боли то.

Ми много иштемо.
Умемо и да дамо.
Плачемо.

Све нас боли.
Неправда увек. Покаткад и
весеље. Тама увек. Јади
увек. Некад и зраци.

Али наши симболи
вечни су:
Облаци! Облаци! Облаци!